Poezija - Mirjana Filipović

Pesniku

Ti si znao
dragi sabrate
da bi moje oci proplakale
kada bi gledale
u srce sunca
i da je zato koprena
na njima
da od svetlosti
ne oslepe
Ti si video
savremeniče
moju pticu
u tamnu noć zatvorenu
prevarom i klevetom
sablažnjenu
zlom ljudskim
uniženu

Ti si znao
i tada
da će doći vanvremena Svetlost
da donese mač
da razdvoji majku od kćeri
da bi oči proplakale
jer bez suza
nema vida
sve tražeći srce sunca
i u njemu
Živog Boga
Majku našu i našeg Oca

 

Tuga

Otvorila sam
nepoznata vrata
dolazeći sebi
na isposvest
i videla nju
skamenjenu caricu
svega što je slovilo
za moje

Rekla je
da je tu oduvek
da je ona
bela zvezda
mog rođenja
i zastava svakog
izdajstva
i da je najlepša
kamena pesma
i uspavanka
svake nade
i želje
da osvojim
sopstvenu carevinu
i odstupnica
za svaku milost

Još mi je rekla
da je ona moja muza
i da će proslaviti
svog pesnika
ako budem poslušna
i odana dvorkinja
i da je svaka pomisao na rat
unapred izgubljena
zato što sam ja - ona

Poklonila sam joj
kameni osmeh
umesto cveta
i odbila poslušnost
rekavši joj istinu
da nad obema
postoji Carevina
Oca Nebeskoga
i da sam ja već
dvorkinja Svetoga Carstva
da su se ptice lastavice
već uselile
i da će ona
Mirom i Ljubavlju
biti izgnana
iz mene

 

Izbor

Između milote i miline
ima razlike
samo se neukima
čini drukčije
Ostavi mi oboje Gospode
ionako je Tvoje
što je moje
Samo Ti znaš
da ponekad biram
između sebe
i Tebe

Nauči me da se ne opredeljujem
nego da predelima ljubavi
umesto straha putujem

Nauči me da se ne bojim ljubavi
jer Ti si Ljubav Gospode
a ne bojim se Tebe
Bojim se sebe
i slobodne volje
da biram
između sebe i Tebe